28-08-91- Dobar dan na trkama, zamalo da ojadim hipodrom.
Tamo je ipak dosadno, čak i kad dobijaš. Pola sata čekanja između svake trke, ŽIVOT TI CURI U PRAZNO.
Tamo ljudi izgledaju sivo, pregaženo. A ja sam tamo s njima.
Ali kuda bih mogao da odem? U muzej slikarstva?
Da sedim po ceo dan kod kuće i izigravam pisca?
Mogao bih da nosim mali šal...
Sećam se tog pesnika koji je klošario i svraćao kod mene.
Košulja bez dugmadi, izbljuvane pantalone, kosa preko očiju, rašnirane pertle, ali nosio je taj dugačak šal koji je uvek bio čist. To je ukazivalo da je pesnik.
A njegovo pisanje? Nećemo o tome...
Vratio sam se, plivao u bazenu, onda prešao u džakuzi.
DUŠA MI JE UGROŽENA. ODUVEK....
Sedeo na kauču sa Lindom, spuštala se dobra tamna noć,kad se začulo kucanje na vratima. Linda je otvorila.
»Bolje dođi ovamo, Henk...«
otišao sam do vrata, bos, u bade mantilu.
Mlad plavokos lik, debela devojka i devojka srednjeg formata.
»Traže tvoj autogram...«
»NE DRUŽIM SE SA LjUDIMA«, rekao sam im.
»Dajte nam samo autogram«, rekao je plavokosi,
»i obećavamo da nikad više nećemo doći«.
Onda je počeo da se kikoće i hvata za glavu. Devojke su samo buljile.
»Ali niko od vas nema olovku ili bar neki papir«,
rekao sam.»Oh«, rekao je plavokosi, skidajući ruke s glave,
»Doći ćemo drugi put sa knjigom. Možda u neko zgodnije vreme...«
Bade-mantil. Bose noge. Možda je mislio da sam ekscentričan.
Možda sam i bio.
»Nemojte ujutru«, rekao sam.
Video sam kako se okreću da odu i zatvorio vrata...
Sada sam ovde gore i pišem o njima.
Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti.
Doživeo sam gadne stvari na tim vratima.
Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć.
VIŠE VOLIM DA PIJEM SAM.
Pisac nikom ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice.
Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci.
Samo su načuli nešto.
Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće
je onaj koji me NAGRAĐUJE
svojim odsustvom...
Charles Bukowski
