субота, 28. јул 2012.
недеља, 22. јул 2012.
" ČOVEK IZ LIFTA "
.jpg)
...Hari je stajao u prizemlju zgrade i čekao lift. Baš kad se vrata lifta otvoriše začu ženski glas iza sebe. “Samo malo, molim vas!” Stupila je u lift i vrata se zatvoriše. Na sebi je imala žutu haljinu, kosa joj je bila pokupljena u punđu, a sulude biserne minđuše klatile su se na dugim srebrnim lančićima. Imala je veliko dupe i bila masivno građena. Njene sise i telo kao da su se borili da provale iz te žute haljine. Oči su joj bile isprano zelene i gledale su pravo kroz njega. Nosila je kesu s namirnicama na kojoj je bilo odštampano Vons. Usne su joj bile nakarminisane. Te upadljivo namazane usne bile su bestidne, gotovo ružne, uvredljive. Jarkocrveni karmin je blistao i Hari podiže ruku i pritisnu dugme STOJ.
Uspelo je, lift stade. Hari krenu ka njoj. Jednom rukom zadiže joj haljinu i zagleda se u njene noge. Imala je neverovatne noge, sve sami mišići i meso. Delovala je šokirano, kao da se zaledila. On je dočepa u momentu kad je ispustila kesu. Konzerve povrća, avokado, toalet-papir, meso u celofanu i tri čokoladice prosuše se po liftu. Onda se njegova usta nađoše na tim usnama. One se rastvoriše. On joj zadiže haljinu. Zadržao je usta na njenim i počeo da joj skida gaće. Zatim, stojeći, on je uze, surovo je krešući o ivicu lifta. Kad je svršio, zatvori šlic, pritisnu dugme za treći sprat i sačeka, leđima okretnut njoj. Vrata se otvoriše i on izađe. Vrata se iza njega zatvoriše i lift produži...
Hari siđe do svog stana, gurnu ključ i otvori vrata. Njegova žena, Rošel, bila je u kuhinji i pripremala večeru.
“Kako je bilo?” upita ona.
“Uvek isto sranje”, reče on.
“Večera za deset minuta”, reče ona.
Hari prođe do kupatila, izađe iz odeće i stade pod tuš. Sit je bio šljake. Šest godina, a ni pare u banci. Tako te upecaju – daju ti tek toliko da preživiš, nikad dovoljno da možeš koinačno da utekneš.
Dobro se nasapunjao, sprao penu i stajao dalje, puštajući vrelu vodu da mu šiba niz potiljkak. Odnosila je umor. Onda se obrisa, navuče ogtač, uđe u kuhinju i sede za sto. Rošel je sipala u tanjire. Ćufte u sosu. Pravila je dobre ćufte u sosu.
“Slušaj”, reče on, “daj neke dobre vesti.”
“Dobre vesti?”
“Znaš šta.”
“Menzis?”
“Da.”
“Nisam dobila.”
“Isuse.”
“Nisam stavila kafu.”
“Uvek zaboraviš.”
“Znam. Ne znam zašto mi se to dešava.”
Rošel sede i počeše da jedu bez kafe. Ćufte su bile odlične.
“Hari”, reče ona, “mogu da abortiram.”
“U redu”, reče on. “Ako dotle dođe, učinićemo to.”
Sledeće veče je ušao u lift i vozio se sam. Izašao je na trećem spratu. Onda se okrenu, vrati se u lift i ponovo pritisnu dugme. Sišao je u prizemlje, izašao, otišao do kola, seo unutra i čekao. Video ju je kako dolazi ulicom, ovoga puta bez namirnica. On otvori vrata na kolima.
Sada je imala crvenu haljinu na sebi, kraću od one žute i veoma tesnu. Kosa joj je bila puštena i dugačka. Sezala je gotovo do zadnjice. Na ušima su joj visile iste one sulude minđuše, a usne su joj bile još deblje, namazane karminom. Kako je stupila u lift, on uđe za njom. Lift krenu naviše i on ponovo pritisnu STOJ. Onda se stvorio na njoj, njegove usne na tim bestidnim crvenim ustima. Opet nije imala najlonke na sebi, samo crvene dokolenice. Hari joj smaknu gaće i rinu ga. Kresali su se o sve četiri strane lifta. Trjalalo je duže ovoga puta. Onda Hari zatvori šlic, okrete joj leđa i pritisnu dugme 3.
Kada je otvorio vrata, Rošel je pevala. Imala je užasan glas, pa Hari žurno upade u kupatilo. Izašao je u ogrtaču i seo za sto...
.jpg)
“Isusa mu”, reče on, “otpustili su danas četvoricu, čak i Džima Bronsona.”
“Baš loše”, reče Rošel.
Na stolu su bile šnicle i prženi krompiri, salata i vruć hleb s belim lukom. Pristojno.
“Znaš li koliko je Džim radio kod njih?”
“Ne.”
“Pet godina.”
Rošel je ćutala.
“Pet godina”, reče Hari. “Njih to ne zanima, ti gadovi nemaju milosti.”
“Ovoga puta nisam zaboravila kafu, Hari.” Ona se nagnu i poljubi ga dok mu je sipala u šolju. “Vidiš, napredujem.”
“Aha.”
Sela je. “Dobila sam danas.”
“Šta? Istina?”
“Da, Hari.”
“Pa, to je savršeno, savršeno…”
“Neću dete dok ti ne poželiš, Hari.”
“Rošel, ovo moramo da proslavimo. Flaša dobrog vina! Idem po nju posle večere.”
“Već sam je uzela, Hari.”
Hari ustade i prođe oko stola. Stao je gotovo iza Rošel, a onda joj ukrivi glavu unazad, držeći je šakom ispod brade, i poljubi je. “Volim te, lutko.”
Pojeli su večeru. Dobra večera i dobra flaša vina.
Hari izađe iz kola kada je ušla u hol. Čekala ga je, i oni uđoše zajedno u lift. Na sebi je imala plavo-belu haljinu, cvetni dezen, bele cipele, bele sokne. Kosa joj je ponovo bila pokupljena u punđu i pušila je.
Hari pritisnu STOJ.
“Čekaj malo, mister.”
Hari je po drugi put čuo njen glas. Glas je bio malo promukao, ali uopšte nije bio loš.
“Idemo u moj stan.”
“U redu.”
Ona pritisnu dugme 4, popeše se, vrata se otvoriše i oni prođoše hodnikom do 404. Otključala je vrata.
“Lep stan”, reče Hari.
“Volim ga. Jeste li za neko piće?”
“Može.”
Ušla je u kuhinju. “Ja sam Nana”, reče.
“A ja Hari. (brzi)”
“To znam. Ali, kako se zoveš?”
“Duhovita si”, reče Hari.
Izašla je s dva pića, pa sedoše na kauč da popiju. “Radim kod Zodija”, reče Nana. “Kasirka sam kod Zodija.”
“Baš lepo.”
“Šta je tu lepo, jebi ga.”
“Mislim, lepo je što smo ovde zajedno.”
“Ozbiljno?”
“Razume se.”
“’Ajmo u spavaću sobu.”
Hari je pošao za njom. Nana iskapi svoje piće i spusti praznu čašu na komodu. Ušla je u plakar. Grandiozan plakar. Počela je da peva i skida odeću. Nana je pevala bolje od Rošel. Hari sede na ivicu kreveta i isprazni čašu. Nana izađe iz plakara i opruži se na krevetu. Bila je gola. Runo na njenoj pički bilo je mnogo tamnije od njene kose.
“Pa?” reče ona.
“Oh”, reče Hari. Izuo je cipele,skinuo čarape, skinuo košulju, pantalone, potkošulju, gaće. Onda leže na krevet pored nje. Ona okrete glavu ka njemu i on je poljubi. “Slušaj”, reče on, “moraju li da gore sva svetla?”
“Naravno da ne.” Nana ustade i ugasi svetlo iznad glave i stonu lampu. Hari oseti njena usta na svojim. Njen jezik poče da palaca u njegovim ustima, Hari se prevali preko nje. Bila je vrlo mekana, nešto kao vodeni krevet. Ljubio je i lizao njene sise, ljubio njena usta i vrat. Nastavio je da je ljubi neko vreme.
“Šta ti je?” reče ona.
“Ne znam.”
“Ne ide, a?”
“Ne.”
Hari ustade i poče da se oblači u mraku.Nana uključi stonu lampu.
“Šta si ti? Manijak iz lifta?”
.jpg)
“Ne, ne…”
“Možeš samo u liftovima, jel’?”
“Ne, ne, ti si bila prva, veruj mi. Ne znam šta me spopalo.”
“Ali sad sam ovde”, reče Nana.
“Znam”, reče on, navlačeći pantalone. Onda sede i poče da navlači čarape i cipele.
“Slušaj, barabo…”
“Da?”
“Kada budeš spreman i poželiš me, dođi kod mene u stan, jel’ ti jasno?”
“Da, jasno mi je.”
Hari je bio sasvim obučen i ponovo je stajao.
“Nikad više u liftu, jasno?”
“Jasno.”
“Ako me još jednom siluješ u liftu, prijaviću te, kunem ti se.”
“Dobro, dobro.”
Hari izađe iz spavaće sobe, kroz dnevnu sobu i napolje. Prošao je hodnikom do lifta i pritisnuo dugme. Vrata se otvoriše i on stupi unutra. Lift poče da se spušta. Kraj njega je stajala malena istočnjačka žena. Imala je crnu kosu. Crna suknja, bela bluza, najlonke, sićušna stopala, cipele s visokom štiklom. Bila je tamne puti, neznatno nakarminisana. To veoma malo telo imalo je zapanjujuću, jebozovnu zadnjicu. Oči su jo bile smeđe i veoma duboke, delovale su umorno. Hari podiže ruku i pritisnu STOJ. Kako se okrenuo ka njoj, ona vrisnu. On je surovo ošamari, izvadi maramicu i ugura joj u usta. Onda steže jednom rukom taj vitki struk i, dok ga je grebala slobodnom rukom preko lica, posegnu dole i zadiže joj suknju.
Dopalo mu se ono što je video....
Charles Bukowski
Charles Bukowski
уторак, 17. јул 2012.
" T V O J E "
Žene iz moje prošlosti i dalje se trude da dopru do mene
skrivam se u mračne plakare i navlačim kaputepreko glave....
na hipodromu sedim u ložama
pušim cigaretu za cigaretom
gledam kako konji izlaze na smotru
i osvrćem se preko ramena....
idem do šaltera da stavim opkladu i
dupe od ove izgleda kao što je
izgledalo dupe od one.
bežim od nje...
a onda kosa one tamo možda krije nju pod sobom.
odlazim iz jebenih loža i
sedam na tribine....
ne želim povratak u prošlost.ne želim povratak tih
dama iz moje prošlosti,
ne želim ponovo da probam, ne želim
opet da ih vidim čak ni u silueti;
sve ih dajem, sve njih, svim drugim željnim
muškarcima, neka slobodno uzmu te puslice,
te sise, ta dupeta, te butke, te mozgove
i njihove majke i očeve i sestre i
braću i decu i pse i bivše ljubavnike
i sadašnje ljubavnike, sve mogu da ih uzmu i
sve ih pojebu
ako im je do toga....
bio sam grozan i ljubomoran tip koji nije umeo
da ih ceni, niti je imao razumevanja za
njih, i najbolje je da su sada sa drugima,
jer je to bolje za njih i
bolje za mene
pa kad zovu ili pišu ili ostavljaju
poruke
mogu sve da ih uputim na njihova nova
fina poznanstva....
ne zaslužujem to što one imaju i želim da
tako i ostane....
The People Look Like Flowers At Last
Charles Bukowski
понедељак, 9. јул 2012.
" DOBRO JE KAD ZNAŠ DA SI GOTOV"
šetas naokolo i pališ cigarete,
stariš, gojiš se, i osećaš se sasvim
obično. samo je gest kad
obuvaš cipele, vodiš ljubav, pamtiš, recimo,
da si jednom čitao roman. čak lažeš
prijatelje o vremenu i svom zdravlju.
da li je sreda ili četvrtak? ideš na
klavirski koncert ili na ragbi-meč: to je samo
način daljeg trajanja. spavaš. spavanje
je najbolje. mala noćna igra smrti između
tebe i života. pripremaš se. ponekad se
cveće otvara, ponekad cveće umire.
napiješ se. previse pušiš...
sečeš nokte na nogama. telofoniraš nekom
ko te ne zanima. onda tiho kažeš:
zajebi više s tim. gotov sam....
svako je gotov, na kraju. dobro
je kad znaš da si gotov... sada
možeš da budeš debela zmija što puzi u
mračni bunar, dole u mrak...
sada ti je jasno zašto si alkoholičar...
jednostavno je previše treznih ljudi...
trezni ljudi nisu stvarno trezni
samo što tako misle... idioti
nisu trezni jer rade stvari na
svoj način i ne obaziru se na svet...
ne tražiš kraj ali on dolazi...
kao vojska nacrtana na smešnom belom
papiru. i to je kao da je mudrost u
vrhovima tvojih prstiju... kao da znaš
imena planeta i kao da
vidiš zelenu mahovinu s tamne strane
drveta i pustiš da te obujmi...svojeglavi su najgori...
svojeglavi postaju propovednici, zatim
političari, zatim sveci i ljubavnici...
osuđeni su. istina je
kad vidiš skroz pravo do kraja...
bilo je mnogo dobrih ljudi koji su sada
mrtvi, a ostalo je i nekih dobrih u životu:
glupe usne im se kreću, oči su im otvorene
i oni su nemi, kao drveće i daleke zvezde...
čini me tužnim što znam
da će i oni biti jednog dana mrtvi, jer su
mrtvi svuda oko nas...
njihove vojske saleću moje nemirne noći
a ipak, posle svega, toliko je bolje
što su jednom bili ovde...
The Night Torn Mad With Footsteps
Charles Bukowski
ustupila: Žaklina Živković
недеља, 1. јул 2012.
" MOJE LUDILO "
Postoje stepeni ludila, i što si luđi, to je drugim ljudima očiglednije. Najveći deo svog života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Na primer, neko mi govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad znaju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto - ništa posebno, a često mnogo manje od toga.U svim gradovima posećivao sam biblioteke. Otvarao knjigu za knjigom. Retko koja knjiga mi je govorila nešto. Uglavnom su bile prašina u mojim ustima, pesak u mojim mislima. Nijedna nije bila povezana sa mnom ili sa mojim osećanjem: gde sam bio - nigde- šta sam imao - ništa - i šta sam želeo - ništa. Knjige iz prošlih stoleća samo su još više komplikovale misteriju što imaš ime, hodaš naokolo, govoriš, radiš nešto. Niko se nije bavio mojim specifičnim ludilom.U nekim lokalima postajao sam nasilan, dolazilo je do tuča u kojima sam uglavnom dobijao batine. Ali ja se nisam tukao ni protiv koga posebno, nisam bio gnevan, samo nisam shvatao ljude, to što oni jesu, to što rade, kako izgledaju. Više puta bio sam u zatvoru, izbacivan sam iz soba u kojima sam živeo, spavao sam po parkovima, na grobljima. Bio sam izgubljen, ali nisam bio nesrećan. Nisam bio zao. Jednostavno nisam mogao da shvatim ništa od onoga što je bilo tu. Moje nasilje bilo je usmereno protiv očigledne klopke, vrištao sam, a oni nisu razumeli. Čak i u najgorim tučama pogledao bih svog protivnika i mislio: zašto je besan? Hoće da me ubije. Onda bih morao pesnicama da se branim od zveri koja nasrće na mene. Ljudi nemaju smisla za humor, tako su dosadno ozbiljni u odnosu na same sebe.Negde usput, a zaista ne znam odakle mi to, počeo sam da mislim: možda bi trebalo da budem pisac. Možda bih mogao da napišem reči koje nisam pročitao, možda bih tako mogao da sklonim tog tigra s grbače. I tako sam počeo, i protekle su decenije bez mnogo sreće u svemu tome. Sada sam bio ludi pisac. Nove sobe, novi gradovi. Padao sam sve niže i niže. Jednom sam se smrzavao u Atlanti, u baraci od ter-papira, živeći na dolar i po nedeljno. Bez vode, struje, grejanja. Sedeo sam i smrzavao se u svojoj kalifornijskoj košulji. Jednog jutra našao sam patrljak olovke i počeo da pišem pesme po marginama starih novina na podu.Na kraju, u četrdesetoj, pojavila se prva moja knjiga, mala brošura pesama: Cvet, Pesnica i Zverski Jauk. Poštom je stigao paket knjiga i otvorio sam paket, a unutra su bile te brošure. Prosule su se po ulici, sve te knjižice, i ja sam kleknuo usred njih, klečao sam i podigao Cvetnu Pesnicu i poljubio je. To je bilo pre 30 godina.I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godine napisao sam 250 pesama. I sad osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onako kako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću s tim kurvinim sinom na grbači, ali borio sam se s njim. I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo, stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas.
Charles Bukowski
Umesto predgovora: iz posthumno objavljene knjige "Betting on the Muse: Poems & Stories"
Пријавите се на:
Постови (Atom)