четвртак, 28. новембар 2013.

"Klošarenje sa Džejn"

 Nije bilo šporeta
pa smo potapali konzerve pasulja
u vrelu vodu u lavabou
i čitali smo nedeljne novine
ponedeljkom
vadeći ih iz kanti za đubre
ali nekako smo nalazili
pare za vino
i kiriju
novac je stizao sa
ulica
iz zalagaonica
niotkuda
i važna je bila samo
nova boca
pili smo i pevali i
tukli se
ulazili i izlazili iz
ćelija za pijance
iz saobraćajnih udesa i bolnica
dizali smo barikade
između nas i
policije
i ostali stanari su nas
mrzeli
a nastojnik nas se
plašio
i to je trajalo i
trajalo
i bilo je to možda
najlepše vreme
u mom
životu.

Charles Bukowski






четвртак, 15. август 2013.

Odlomak iz romana -"ŽENE" -

 -Ketrin je prišla i sela pored mene na kauč. Ličila je pre na devojčicu nego na ženu. Spustio sam piće i poljubio je, dugi lagani poljubac. Usne su joj bile sveže i meke. Bio sam veoma svestan njene duge crvenkastosmeđe kose. Odmaknuo sam se i sipao još jedno piće. Zbunila me. Bio sam naučio na proste pijane devojčure. Pričali smo još sat vremena. »Ajmo na spavanje«, rekoh, »umoran sam.« »Fino. Ja ću prva da se sredim«, reče ona. Sedeo sam i pio. Bilo mi je potrebno još pića.

 Ona je jednostavno bila suviše za mene. »Henk«, reče ona, »ja sam u krevetu.« »Dobro.« Krenuo sam u kupatilo, svukao se, oprao zube, umio se i oprao ruke. Došla je čak iz Teksasa, pomislih, došla je avionom samo da mene vidi i sada je u mom krevetu i čeka. Nisam imao nikakvu pidžamu. Pošao sam ka krevetu. Ona je bila u spavaćici. »Henk«, rekla mi je, »imamo jedno 6 dana bezbedno, onda ćemo morati da smislimo nešto.« Ušao sam kod nje u krevet. Mala devojčica-žena bila je spremna. Privukao sam je sebi. Sreća je opet bila moja, bogovi su se smešili. Poljupci su postali intenzivniji. Smestio sam njenu ručicu na mog mačora i onda zadigao njenu spavaćicu. Počeo sam da joj mazim picu. Ketrin s pičkom? Klića se pojavio i ja sam ga nežno dodirivao, nanovo i nanovo. Na kraju, navukao sam je. Kurac mi je ušao do pola. Bilo je veoma tesno. Pomerao sam ga napred-nazad, onda gurnuo. Ostatak kurca je skliznuo unutra. Bilo je slavno. Čvrsto mi ga je stegnula. Pokrenuo sam se, a stisak nije popuštao. Pokušao sam da se kontrolišem. Prestao sam da ubadam i čekao da se ohladim. Poljubio sam je, ljubeći joj usne odvojeno, sisajući gornju usnu. Opazio sam kako joj je kosa široko razbacana po jastuku. Onda sam odustao od pokušaja da je zadovoljim i jednostavno je karao, opako sam je cepao. Ličilo je na ubistvo.

 Nije me bilo briga; moj kurac je izludeo. Sva ta kosa, njeno mlado i divno lice. Bilo je to kao silovanje Device Marije. Svršio sam. Svršavao sam u nju, u agoniji, osećajući kako moja sperma puni njeno telo, bila je bespomoćna i ja sam svršavao duboko do njene najskrivenije srži — tela i duše — svršavao do besvesti… Kasnije, spavali smo. Ili je Ketrin spavala. Držao sam je otpozadi. Po prvi put pomislio sam na brak. Znao sam da u njoj sigurno postoje mane koje još nisu izbile na površinu. Početak nekog odnosa je uvek najlakši. Posle toga počne razotkrivanje i nikad da stane. Ipak, pomislio sam na brak. Mislio sam na kuću, psa i mačku, kupovanje po samoposlugama. Henri Kinaski je gubio jaja. I nije ga bilo briga. Na kraju sam zaspao. Kad sam se ujutru probudio, Ketrin je sedela na ivici kreveta i četkala na metre kestenjaste kose. Njene velike tamne oči me pogledaše. »Zdravo, Ketrin«, rekoh, »hoćeš da se udaš za mene?



недеља, 05. мај 2013.

"PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE"


Mi imamo sve i mi nemamo ništa, 
A neki ljudi to rade u crkvi 
A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola 
A neki ljudi to rade u Palm Springsu, 
Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama, 
"Kadilaci" i leptiri,
ništa, i sve to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u 
Korpus Kristiju 
Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…


Nešto u 8 izjutra 
Nešto u biblioteci 
Nešto u reci 
Sve i ništa.
U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki 
I ti ga njišeš
Jedan
Dva
Tri
I onda ga imaš 
Mrtvo meso u vrednosti od 200$ 
Njegove kosti uz tvoje kosti 
Nešto i ništa.
Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno, 
Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori 
A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra 
Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…
Oni ti ništa ne govore 
Mi imamo sve i nemamo ništa... 
Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom 
Rečne mahovine, 
Gorim od onog od govana.
Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i 
Protiv pokreta,
Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi 
Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima 
Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem
Putem na kome neki ludak sedi čekajući 
Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže
I nagutanim ljuskavog sivila.
Dani vina i vikanja
Tuča po sokacima 
Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva 
Pokopanih u jaucima 
Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata 
Koji urlaju od bola 
Majko Kapri! 
Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš 
Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale.
Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari 
Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz 
Svoja tela,
Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i 
Osećaju, i trče gore-dole 
Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i
Bubama-nalik-uverenja.
Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi 
Sa zaključanim vratima
Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge 
Isuviše duge 
Dani posmatranja žive ograde… 
I ništa, i nista...
Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim 
Stopalima. 
Ljudi koji liče na žabe, hijene... 
Ljudi koji hodaju kao da melodija nije nikada izmišljena 
Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i 
Profitirati. 
Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje 
Koju treba izbušiti ili se njome razmetati 
Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih 
Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi 
I onda to opravdali jer je takav zakon. 
Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne 
Vide, 
Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta 
A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći, 
Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik 
Puževima balavcima...
I još gori 
I ništa 
Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici 
Aviona, 
U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi 
Želeo... 
Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke, 
Slomljene glave... 
Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka 
Mi imamo sve i nemamo ništa 
Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju,
Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak 
Odgovarajuće ishrane 
Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi 
Automobili ili kičma slomljena na skijanju u 
Švajcarskoj
Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne 
Promene i raspadanje... 
Čovek koga si do juče poznavao 
S kojim si zajedno rasturio 10. turu 
Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut 
Koji je sada samo nešto pod čaršavom ili krstom ili kamenom... 
Kako samo odlaze 
Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći, 
Dani kao ovaj 
Kao tvoj tadašnji dan... 
Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije 
Do tebe? 
Šta vidis danas? 
Šta je to? 
Gde se nalaziš? 
Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji, 
A nekad čak i oni poslednji... 
Prazni komadi zemlje nisu loši 
Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše 
Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj 
Najboljoj sterilnosti nisu loši 
Užasni su ali nisu loši...
Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru 
I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš 
Da ti je jezik još uvek tu... 
Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni 
I pokušavaju da budu ružičasti
I pokušavaju da budu germanijumi, 
Nije čudo da žene ponekad plaču 
Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo... 
Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za 
Cigaretom?
Još jedan dobar dan
Jedan njegov mali deo, 
I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim 
Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka.
Neke od njih žele kakao i novine 
Neke od njih žele topao tuš 
Neke od njih žele muškarca 
Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju... 
Dovoljno i nedovoljno,
Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat 
Anti-tela, kutije s maramicama…


U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog 
Dima iz urni 
I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona 
I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora 
Pronaći ćeš prljavštinu
Možda čak i zemlju, 
A ako pogledaš koz prozor,
Biće opet neki dan 
I kako stariš i dalje ćeš gledati 
I gledati
Usisavajući pomalo svoj jezik 
Aaa-aaa
Nee-nee 
Možda 
Neki to rade prirodno 
Neki opcesno... 

SVUDA.


понедељак, 21. јануар 2013.

"GLAD"

 Mnogo sam puta bio gladan
ali posebno vreme na koje
sada mislim
bilo je u Njujorku,
noć je počinjala
a ja stajao pred izlogom
restorana...
u tom izlogu
bilo je pečeno prase,
bez očiju,
s jabukom u ustima...
jadno prokleto prase,
jadan prokleti ja,
iza praseta
unutra
bili su ljudi
sedeli za stolovima
razgovarali, jeli, pili.
Ja nisam bio jedan od tih ljudi.
Osećao sam srodstvo sa prasetom.
Bili smo ulovljeni na pogrešnom
mestu
u pogrešno
vreme.
Zamislio sam sebe u izlogu,
bez očiju, pečenog, s jabukom u
ustima,
to bi privuklo rulju.
"ej, nema baš puno šminke na njemu!"
"ruke su mu mnogo tanke!"
"vide mu se rebra!"
Otišao sam od izloga.
Otišao sam u sobu.
Još sam imao sobu.
Počeo sam da nagađam:
da li bih mogao da jedem papir?
neke novine?
bubašvabe?
možda bih mogao da ulovim pacova?
Sirovi pacov.
Oguliš kožu,
ukloniš creva,
uklonis oči,
preskočiš glavu, rep...

ne, umreću od
neke užasne pacovske bolesti!

Ponovo sam lutao ulicama...
toliko sam bio gladan da je sve
izgledalo jestivo:
ljudi, hidranti, asfalt,
ručni satovi...
moj kaiš, moja košulja.

Ušao sam u zgradu i opet se
popeo stepenicama u moju
sobu.

Seo sam na stolicu.
nisam upalio svetlo.
Sedeo sam tu i pitao se
da li sam lud,
jer ništa nisam činio
da pomognem sebi.
Glad je onda prestala
a ja samo sedeo,
i onda sam to čuo:
dvoje ljudi u susednoj sobi,
jebali su se.
čuo sam federe
i jecanje.

Ustao sam i izašao iz
sobe, nazad na
ulicu,
ali sam ovog puta išao
u drugom smeru,
dalje od praseta
u izlogu,
ali mislio sam o prasetu
i rešio da ću pre da umrem
nego da jedem to
prase.

Počela je kiša,
pogledao sam gore,
otvorio sam usta i pustio kišne kapi
u njih... supa s neba...

"ej, vidi onog tipa!"
čuo sam nekog.

Glupi kurvini sinovi, pomislio sam,
glupi kurvini
sinovi!

Zatvorio sam usta i hodao
dalje.

Charles Bukowski




петак, 18. јануар 2013.

" SVE ŠTO DODIRNEŠ"



Navlačiš svoju pocepanu odeću u starom Nju Orleanskom pansionu,
ti i tvoja magacionerska duša,
onda kotrljaš svoja zelena kolica pored prodavačica koje se
ne obaziru na tebe, tih devojaka koje sanjaju o nekoj krupnijoj
divljači u svojim sićušnim pravougaonim
mozgovima...
ili Los Anđeles, vraćaš se kući sa otpremničkog posla u
skladištu auto-delova, penješ se liftom do broja 319 da bi zatekao
svoju žensku izvaljenu na krevetu, pijanu u
6 popodne.

Izbor ti nikad nije bio jača strana, tebi su uvek ostajali
škartovi, lujke, alkoholičarke, tabletomanke.
Možda je to bilo sve što si mogao da dobiješ i možda si ti bio sve što su one
mogle da dobiju.

Odlazio si u barove i tamo pronalazio još alkoholičarki, tabletomanki ,lujki...
sve što su imale da ti pokažu bio je par zgodnih gležnjeva na
đavolski oštrim štiklama.

Urnisao si krevete sa njima kao da si
otkrio
smisao
postojanja.

A onda je jednog dana na poslu Lari trgovac došao
niz
hodnik sa svojom trbušinom i malim dugmičastim očima, Lari se uvek
kretao glasno u cipelama sa kožnim đonom i skoro je uvek
zviždao.

Prestao je da zviždi i zaustavio se kod tvog otpremničkog stola dok si
radio.

Onda je počeo da se njiše napred-nazad, imao je tu naviku i
tako je stajao i njihao se, posmatrajući te, bio je jedan od onih zajebanata,
znaš...
a onda je počeo da se smeje, a tebi je bilo muka od ludačke duge
noći, trebalo ti je brijanje, na sebi si imao pocepanu košulju.

"U čemu je stvar, Lari?" upitao si ga.

A on je rekao, "Henk, sve što dodirneš PRETVORI SE U GOVNA!"

A ti nisi imao šta da kažeš na to...



Charles Bukowski





понедељак, 14. јануар 2013.

" AKO UZMEMO"



Ako uzmemo ono što vidimo-
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cveće koje trune, muve u paukovoj mreži,
ulične nerede, urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.
uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruleloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
časicu viskija, plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vreme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cveće,
voda što šeta preko jezera
i leto i zima i leto i leto
i opet zima. 


Charles Bukowski

понедељак, 29. октобар 2012.

DNEVNIK 1991-1993 - "POSLEDNjI DANI ČARLSA BUKOVSKOG"

28-08-91
11:28 uveče
- Dobar dan na trkama, zamalo da ojadim hipodrom.
Tamo je ipak dosadno, čak i kad dobijaš. Pola sata čekanja između svake trke, ŽIVOT TI CURI U PRAZNO.
Tamo ljudi izgledaju sivo, pregaženo. A ja sam tamo s njima.
Ali kuda bih mogao da odem? U muzej slikarstva?
Da sedim po ceo dan kod kuće i izigravam pisca?
Mogao bih da nosim mali šal...
Sećam se tog pesnika koji je klošario i svraćao kod mene.
Košulja bez dugmadi, izbljuvane pantalone, kosa preko očiju, rašnirane pertle, ali nosio je taj dugačak šal koji je uvek bio čist. To je ukazivalo da je pesnik.
A njegovo pisanje? Nećemo o tome...
Vratio sam se, plivao u bazenu, onda prešao u džakuzi.
DUŠA MI JE UGROŽENA. ODUVEK....
Sedeo na kauču sa Lindom, spuštala se dobra tamna noć,
kad se začulo kucanje na vratima. Linda je otvorila.
»Bolje dođi ovamo, Henk...«
otišao sam do vrata, bos, u bade mantilu.
Mlad plavokos lik, debela devojka i devojka srednjeg formata.
»Traže tvoj autogram...«
»NE DRUŽIM SE SA LjUDIMA«, rekao sam im.
»Dajte nam samo autogram«, rekao je plavokosi,
»i obećavamo da nikad više nećemo doći«.
Onda je počeo da se kikoće i hvata za glavu. Devojke su samo buljile.
»Ali niko od vas nema olovku ili bar neki papir«,
rekao sam.
»Oh«, rekao je plavokosi, skidajući ruke s glave,
»Doći ćemo drugi put sa knjigom. Možda u neko zgodnije vreme...«
Bade-mantil. Bose noge. Možda je mislio da sam ekscentričan.
Možda sam i bio.
»Nemojte ujutru«, rekao sam.
Video sam kako se okreću da odu i zatvorio vrata...
Sada sam ovde gore i pišem o njima.
Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti.
Doživeo sam gadne stvari na tim vratima.
Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć.
VIŠE VOLIM DA PIJEM SAM.
Pisac nikom ne duguje osim svom pisanju.
Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice.
Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci.
Samo su načuli nešto.
Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće
je onaj koji me NAGRAĐUJE
svojim odsustvom...


Charles Bukowski





четвртак, 25. октобар 2012.

"LEP DAN I SVET DOBRO IZGLEDA"

 jednoga dana ući će
lav
dočepaće moju ruku
malo iznad lakta
moju staru ruku
moju izboranu ruku što je
bacala kocke i
kriknuću
u spavaćoj sobi
ništa mi neće biti jasno
a on će biti
prejak za MENE
i ljudi će ulaziti -
žena, ljubavnica, vanbračni sin,
stranac sa ulice i
lekar
I svi će gledati
a lav ih još neće dirati
i onda će moja ruka nestati
a lekar će prisloniti
stetoskop na moje grudi
zamoliće me da kašljem
i onda se okrenuti ka drugima i reći
postoji šansa
ali mislim da
odlazi - šok i gubitak
krvi.
jebeš ga, i ja to znam,
a sada mi lav grabi
drugu ruku
pokušavam da ga sprečim
njegov rep obara sliku sa zida
sliku Holandske vetrenjače i
ribnjaka.
LEP JE DAN I
SVET DOBRO IZGLEDA
osećam da bih voleo da
plivam ili pecam ili spavam
ispod drveta
ali lav me
NE PUŠTA

onda i moja druga ruka
nestaje

ljudi su klekli da se
pomole
svi sem lekara

lav razdire moje
grudi
pokušavajući da dopre do
srca
tražim od lekara da mi pripali
cigaretru i
on to čini

zatim
ulazi
sveštenik

lav još ne dira
sveštenia

čuo sam za
lava
kako je ponekad brz a ponekad
spor

znam da obično više voli starije ljude
mada ponekad jede čak i
bebe ili mladiće i
devojke

svevišnji Bože! spasi me! spasi me!
vrištim

ali ljudi se ne
pomeraju
puštaju lava da me
proždire
sveštenik mumla zapeve koje
ne razumem
lekar mi okreće leđa i gleda
kroz prozor

juli je mesec
s ukusom putera u vazduhu
a ja naglo postajem
stvar uspomene
dok pred očima vidim
moljca, cvrčka, goluba, lešinara i
ANĐELA
kako gore
lav proždire MOJE SRCE
i lekar navlači čaršav preko moje
glave
rano je jutro
veoma rano
jutro
i pristojni ljudi još su
u
krevetu
većina njih spava s lošim zadahom
i retko ko od njih vodi
ljubav
i većina njih
još nije
KAO JA.


Charles Bukowski





петак, 19. октобар 2012.

"DOK VETAR DUVA"

 DOK VETAR DUVA PONOVO S MORA
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom
oprezno rukuj SABLjOM IZBORA,
upamti
ono što je bilo možda plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godina
sada je
sve češće
zaludan posao.
Tvoj život samo se jednom živi
ISTORIJA UVEK PONOVO
PRAVI BUDALE OD LjUDI.

Budi na oprezu,dakle,
od svakog naizgled plemenitog
čina
ideala
ili akcije,
bilo za ovu zemlju ili ljubav ili
Umetnost,
neka te ne povuče trenutak
ili lepota ili politika
što uvene kao odrezani cvet;
ljubav, da, ali ne kao bračna uvertira
i čuvaj se loše hrane i preteranog rada;
DAJ SEBI VREMENA i pij koliko ti je potrebno
da održiš kontiunitet,
jer piće je oblik življenja
u kome se učesnik vraća po novu šansu
za život; osim toga
ŽIVI ŠTO VIŠE SAM;
imaj decu ako se to desi
ali potrudi se da nemaš ništa s podizanjem
dece; ne uključuj se u sitne prepirke
ruke i glasa
osim ako tvoj dušmanin
traži dušu tvoga tela
ili život tvoje duše; tada ubij,
ako moraš; i
kada dođe vreme da umreš
NE BUDI SEBIČAN----
shvati to kao besplatno putovanje-
pođi bez ikakve mrlje srama ili promašenosti
NE ŽALI NI ZA ČIM
dok vetar duva s mora
i vreme teče dalje
zapljuskujući tvoje kosti
BLAŽENIM MIROM...


Charles Bukowski



субота, 29. септембар 2012.

"MRAK"





Skratio sam ga za levo uvo
Zatim i za desno,
Razneo mu alku na opasaču
Vrelim olovom
I onda ga za skratio
Za sve što valja,
A kad se sagnuo
Da pokupi svoju olovku
I klikere
(sirota kreatura)
sredio sam da ne mora više
da se uspravlja.

Zevnuo sam i
ušao da loknem nešto
a neki tip kao da me
iskosa pogledao
i tako je i umro –
iskosa
blenući u mene.

Prizor krvi otvorio mi je
Apetit.
Smazao sam sendvič i
Odsvirao dve-tri balade...
Pogasio sam olovom sva svetla
U toj rupi, a onda
Izašao.

Nigde nikog nije bilo
Pa sam ukokao mog konja
(sirota kreatura).
Tada sam video šerifa
Kako stoji na kraju ulice
I trese se
Kao prut na vetru;
Bio je to žalostan prizor
Pa sam ga smirio
Prvim metkom
I milosrdno ohladio
Drugim.

Onda sam se malo izvalio
Na leđa
I kokao zvezde
Jednu po jednu,
Upucao sam i Mesec
Pa sam prošetao
I pogasio sva svetla u gradu.
Ubrzo se smračilo
Baš onako
Kako meni prija,
Jer ko će još da spava
Kad mu neko svetlo
Bije u lice.

Legao sam i sanjao
Da sam opet dečak
Koji se igra svojom
Puškicom
I dobija u svim partijama klikera,
A kad sam se probudio
Mojih pištolja nigde nije bilo
I bio sam vezan,
I ruke i noge,
Kao da se neko
Plaši od mene,
I navlačili su omču
na moj ružni vrat
Kao da bi hteli
da me obese,
a neki tip je kačio
vrlo zgodnu poruku
na moju košulju:
ima zakona za tebe
a ima ga i za mene
ima zakona koji te veša
i od tebe pravi leša...


Moram da priznam,
Od lepih stihova
Uvek mi ovlaže oči,
I da ne veruješ
Sve su dame plakale
I kao da su jecale
Imena nekih drugih ljudi.
Očigledno su plakale
Zbog mene
(sirote kreature)
jer sve sam ih redom imao
a zaboravio sam
u onom uzbuđenju
da im kažem svoje ime.

I svi su muškarci izgledali besno
Verovatno zbog dece
koja su nepristojno
Bacala konzerve na mene,
Ali rekao sam im
da se ne uzbuđuju
Jer uopšte nisu pogađala –
Nijedan od tih dečaka nije delovao
Da će postati muško od njega:
Sve sam peder –
A neki tip se prodrao:
''u pakao s njim!''

i s trzajem sam zaigrao
moj poslednji ples,
pošteno se zaljuljao
i pljunuo barmenu u oko
a onda buljio dole
u bele sise Neli Adams
tako da mi je opet
pošla voda na usta.



Charles Bukowski