"Klošarenje sa Džejn"

 Nije bilo šporeta
pa smo potapali konzerve pasulja
u vrelu vodu u lavabou
i čitali smo nedeljne novine
ponedeljkom
vadeći ih iz kanti za đubre
ali nekako smo nalazili
pare za vino
i kiriju
novac je stizao sa
ulica
iz zalagaonica
niotkuda
i važna je bila samo
nova boca
pili smo i pevali i
tukli se
ulazili i izlazili iz
ćelija za pijance
iz saobraćajnih udesa i bolnica
dizali smo barikade
između nas i
policije
i ostali stanari su nas
mrzeli
a nastojnik nas se
plašio
i to je trajalo i
trajalo
i bilo je to možda
najlepše vreme
u mom
životu.

Charles Bukowski

Odlomak iz romana -"ŽENE" -

 -Ketrin je prišla i sela pored mene na kauč. Ličila je pre na devojčicu nego na ženu. Spustio sam piće i poljubio je, dugi lagani poljubac. Usne su joj bile sveže i meke. Bio sam veoma svestan njene duge crvenkastosmeđe kose. Odmaknuo sam se i sipao još jedno piće. Zbunila me. Bio sam naučio na proste pijane devojčure. Pričali smo još sat vremena. »Ajmo na spavanje«, rekoh, »umoran sam.« »Fino. Ja ću prva da se sredim«, reče ona. Sedeo sam i pio. Bilo mi je potrebno još pića.

 Ona je jednostavno bila suviše za mene. »Henk«, reče ona, »ja sam u krevetu.« »Dobro.« Krenuo sam u kupatilo, svukao se, oprao zube, umio se i oprao ruke. Došla je čak iz Teksasa, pomislih, došla je avionom samo da mene vidi i sada je u mom krevetu i čeka. Nisam imao nikakvu pidžamu. Pošao sam ka krevetu. Ona je bila u spavaćici. »Henk«, rekla mi je, »imamo jedno 6 dana bezbedno, onda ćemo morati da smislimo nešto.« Ušao sam kod nje u krevet. Mala devojčica-žena bila je spremna. Privukao sam je sebi. Sreća je opet bila moja, bogovi su se smešili. Poljupci su postali intenzivniji. Smestio sam njenu ručicu na mog mačora i onda zadigao njenu spavaćicu. Počeo sam da joj mazim picu. Ketrin s pičkom? Klića se pojavio i ja sam ga nežno dodirivao, nanovo i nanovo. Na kraju, navukao sam je. Kurac mi je ušao do pola. Bilo je veoma tesno. Pomerao sam ga napred-nazad, onda gurnuo. Ostatak kurca je skliznuo unutra. Bilo je slavno. Čvrsto mi ga je stegnula. Pokrenuo sam se, a stisak nije popuštao. Pokušao sam da se kontrolišem. Prestao sam da ubadam i čekao da se ohladim. Poljubio sam je, ljubeći joj usne odvojeno, sisajući gornju usnu. Opazio sam kako joj je kosa široko razbacana po jastuku. Onda sam odustao od pokušaja da je zadovoljim i jednostavno je karao, opako sam je cepao. Ličilo je na ubistvo.

 Nije me bilo briga; moj kurac je izludeo. Sva ta kosa, njeno mlado i divno lice. Bilo je to kao silovanje Device Marije. Svršio sam. Svršavao sam u nju, u agoniji, osećajući kako moja sperma puni njeno telo, bila je bespomoćna i ja sam svršavao duboko do njene najskrivenije srži — tela i duše — svršavao do besvesti… Kasnije, spavali smo. Ili je Ketrin spavala. Držao sam je otpozadi. Po prvi put pomislio sam na brak. Znao sam da u njoj sigurno postoje mane koje još nisu izbile na površinu. Početak nekog odnosa je uvek najlakši. Posle toga počne razotkrivanje i nikad da stane. Ipak, pomislio sam na brak. Mislio sam na kuću, psa i mačku, kupovanje po samoposlugama. Henri Kinaski je gubio jaja. I nije ga bilo briga. Na kraju sam zaspao. Kad sam se ujutru probudio, Ketrin je sedela na ivici kreveta i četkala na metre kestenjaste kose. Njene velike tamne oči me pogledaše. »Zdravo, Ketrin«, rekoh, »hoćeš da se udaš za mene?

"PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE"

Mi imamo sve i mi nemamo ništa, 
A neki ljudi to rade u crkvi 
A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola 
A neki ljudi to rade u Palm Springsu, 
Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama, 
"Kadilaci" i leptiri,
ništa, i sve to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u 
Korpus Kristiju 
Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…


Nešto u 8 izjutra 
Nešto u biblioteci 
Nešto u reci 
Sve i ništa.
U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki 
I ti ga njišeš
Jedan
Dva
Tri
I onda ga imaš 
Mrtvo meso u vrednosti od 200$ 
Njegove kosti uz tvoje kosti 
Nešto i ništa.
Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno, 
Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori 
A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra 
Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…
Oni ti ništa ne govore 
Mi imamo sve i nemamo ništa... 
Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom 
Rečne mahovine, 
Gorim od onog od govana.
Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i 
Protiv pokreta,
Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi 
Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima 
Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem
Putem na kome neki ludak sedi čekajući 
Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže
I nagutanim ljuskavog sivila.
Dani vina i vikanja
Tuča po sokacima 
Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva 
Pokopanih u jaucima 
Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata 
Koji urlaju od bola 
Majko Kapri! 
Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš 
Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale.
Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari 
Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz 
Svoja tela,
Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i 
Osećaju, i trče gore-dole 
Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i
Bubama-nalik-uverenja.
Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi 
Sa zaključanim vratima
Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge 
Isuviše duge 
Dani posmatranja žive ograde… 
I ništa, i nista...
Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim 
Stopalima. 
Ljudi koji liče na žabe, hijene... 
Ljudi koji hodaju kao da melodija nije nikada izmišljena 
Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i 
Profitirati. 
Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje 
Koju treba izbušiti ili se njome razmetati 
Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih 
Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi 
I onda to opravdali jer je takav zakon. 
Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne 
Vide, 
Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta 
A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći, 
Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik 
Puževima balavcima...
I još gori 
I ništa 
Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici 
Aviona, 
U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi 
Želeo... 
Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke, 
Slomljene glave... 
Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka 
Mi imamo sve i nemamo ništa 
Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju,
Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak 
Odgovarajuće ishrane 
Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi 
Automobili ili kičma slomljena na skijanju u 
Švajcarskoj
Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne 
Promene i raspadanje... 
Čovek koga si do juče poznavao 
S kojim si zajedno rasturio 10. turu 
Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut 
Koji je sada samo nešto pod čaršavom ili krstom ili kamenom... 
Kako samo odlaze 
Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći, 
Dani kao ovaj 
Kao tvoj tadašnji dan... 
Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije 
Do tebe? 
Šta vidis danas? 
Šta je to? 
Gde se nalaziš? 
Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji, 
A nekad čak i oni poslednji... 
Prazni komadi zemlje nisu loši 
Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše 
Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj 
Najboljoj sterilnosti nisu loši 
Užasni su ali nisu loši...
Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru 
I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš 
Da ti je jezik još uvek tu... 
Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni 
I pokušavaju da budu ružičasti
I pokušavaju da budu germanijumi, 
Nije čudo da žene ponekad plaču 
Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo... 
Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za 
Cigaretom?
Još jedan dobar dan
Jedan njegov mali deo, 
I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim 
Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka.
Neke od njih žele kakao i novine 
Neke od njih žele topao tuš 
Neke od njih žele muškarca 
Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju... 
Dovoljno i nedovoljno,
Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat 
Anti-tela, kutije s maramicama…


U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog 
Dima iz urni 
I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona 
I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora 
Pronaći ćeš prljavštinu
Možda čak i zemlju, 
A ako pogledaš koz prozor,
Biće opet neki dan 
I kako stariš i dalje ćeš gledati 
I gledati
Usisavajući pomalo svoj jezik 
Aaa-aaa
Nee-nee 
Možda 
Neki to rade prirodno 
Neki opcesno... 

SVUDA.

"GLAD"

 Mnogo sam puta bio gladan
ali posebno vreme na koje
sada mislim
bilo je u Njujorku,
noć je počinjala
a ja stajao pred izlogom
restorana...
u tom izlogu
bilo je pečeno prase,
bez očiju,
s jabukom u ustima...
jadno prokleto prase,
jadan prokleti ja,
iza praseta
unutra
bili su ljudi
sedeli za stolovima
razgovarali, jeli, pili.
Ja nisam bio jedan od tih ljudi.
Osećao sam srodstvo sa prasetom.
Bili smo ulovljeni na pogrešnom
mestu
u pogrešno
vreme.
Zamislio sam sebe u izlogu,
bez očiju, pečenog, s jabukom u
ustima,
to bi privuklo rulju.
"ej, nema baš puno šminke na njemu!"
"ruke su mu mnogo tanke!"
"vide mu se rebra!"
Otišao sam od izloga.
Otišao sam u sobu.
Još sam imao sobu.
Počeo sam da nagađam:
da li bih mogao da jedem papir?
neke novine?
bubašvabe?
možda bih mogao da ulovim pacova?
Sirovi pacov.
Oguliš kožu,
ukloniš creva,
uklonis oči,
preskočiš glavu, rep...

ne, umreću od
neke užasne pacovske bolesti!

Ponovo sam lutao ulicama...
toliko sam bio gladan da je sve
izgledalo jestivo:
ljudi, hidranti, asfalt,
ručni satovi...
moj kaiš, moja košulja.

Ušao sam u zgradu i opet se
popeo stepenicama u moju
sobu.

Seo sam na stolicu.
nisam upalio svetlo.
Sedeo sam tu i pitao se
da li sam lud,
jer ništa nisam činio
da pomognem sebi.
Glad je onda prestala
a ja samo sedeo,
i onda sam to čuo:
dvoje ljudi u susednoj sobi,
jebali su se.
čuo sam federe
i jecanje.

Ustao sam i izašao iz
sobe, nazad na
ulicu,
ali sam ovog puta išao
u drugom smeru,
dalje od praseta
u izlogu,
ali mislio sam o prasetu
i rešio da ću pre da umrem
nego da jedem to
prase.

Počela je kiša,
pogledao sam gore,
otvorio sam usta i pustio kišne kapi
u njih... supa s neba...

"ej, vidi onog tipa!"
čuo sam nekog.

Glupi kurvini sinovi, pomislio sam,
glupi kurvini
sinovi!

Zatvorio sam usta i hodao
dalje.

Charles Bukowski

" SVE ŠTO DODIRNEŠ"

Navlačiš svoju pocepanu odeću u starom Nju Orleanskom pansionu,
ti i tvoja magacionerska duša,
onda kotrljaš svoja zelena kolica pored prodavačica koje se
ne obaziru na tebe, tih devojaka koje sanjaju o nekoj krupnijoj
divljači u svojim sićušnim pravougaonim
mozgovima...
ili Los Anđeles, vraćaš se kući sa otpremničkog posla u
skladištu auto-delova, penješ se liftom do broja 319 da bi zatekao
svoju žensku izvaljenu na krevetu, pijanu u
6 popodne.

Izbor ti nikad nije bio jača strana, tebi su uvek ostajali
škartovi, lujke, alkoholičarke, tabletomanke.
Možda je to bilo sve što si mogao da dobiješ i možda si ti bio sve što su one
mogle da dobiju.

Odlazio si u barove i tamo pronalazio još alkoholičarki, tabletomanki ,lujki...
sve što su imale da ti pokažu bio je par zgodnih gležnjeva na
đavolski oštrim štiklama.

Urnisao si krevete sa njima kao da si
otkrio
smisao
postojanja.

A onda je jednog dana na poslu Lari trgovac došao
niz
hodnik sa svojom trbušinom i malim dugmičastim očima, Lari se uvek
kretao glasno u cipelama sa kožnim đonom i skoro je uvek
zviždao.

Prestao je da zviždi i zaustavio se kod tvog otpremničkog stola dok si
radio.

Onda je počeo da se njiše napred-nazad, imao je tu naviku i
tako je stajao i njihao se, posmatrajući te, bio je jedan od onih zajebanata,
znaš...
a onda je počeo da se smeje, a tebi je bilo muka od ludačke duge
noći, trebalo ti je brijanje, na sebi si imao pocepanu košulju.

"U čemu je stvar, Lari?" upitao si ga.

A on je rekao, "Henk, sve što dodirneš PRETVORI SE U GOVNA!"

A ti nisi imao šta da kažeš na to...



Charles Bukowski

" AKO UZMEMO"

Ako uzmemo ono što vidimo-
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cveće koje trune, muve u paukovoj mreži,
ulične nerede, urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.
uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruleloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
časicu viskija, plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vreme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cveće,
voda što šeta preko jezera
i leto i zima i leto i leto
i opet zima. 

Charles Bukowski