"GLAD"

 Mnogo sam puta bio gladan
ali posebno vreme na koje
sada mislim
bilo je u Njujorku,
noć je počinjala
a ja stajao pred izlogom
restorana...
u tom izlogu
bilo je pečeno prase,
bez očiju,
s jabukom u ustima...
jadno prokleto prase,
jadan prokleti ja,
iza praseta
unutra
bili su ljudi
sedeli za stolovima
razgovarali, jeli, pili.
Ja nisam bio jedan od tih ljudi.
Osećao sam srodstvo sa prasetom.
Bili smo ulovljeni na pogrešnom
mestu
u pogrešno
vreme.
Zamislio sam sebe u izlogu,
bez očiju, pečenog, s jabukom u
ustima,
to bi privuklo rulju.
"ej, nema baš puno šminke na njemu!"
"ruke su mu mnogo tanke!"
"vide mu se rebra!"
Otišao sam od izloga.
Otišao sam u sobu.
Još sam imao sobu.
Počeo sam da nagađam:
da li bih mogao da jedem papir?
neke novine?
bubašvabe?
možda bih mogao da ulovim pacova?
Sirovi pacov.
Oguliš kožu,
ukloniš creva,
uklonis oči,
preskočiš glavu, rep...

ne, umreću od
neke užasne pacovske bolesti!

Ponovo sam lutao ulicama...
toliko sam bio gladan da je sve
izgledalo jestivo:
ljudi, hidranti, asfalt,
ručni satovi...
moj kaiš, moja košulja.

Ušao sam u zgradu i opet se
popeo stepenicama u moju
sobu.

Seo sam na stolicu.
nisam upalio svetlo.
Sedeo sam tu i pitao se
da li sam lud,
jer ništa nisam činio
da pomognem sebi.
Glad je onda prestala
a ja samo sedeo,
i onda sam to čuo:
dvoje ljudi u susednoj sobi,
jebali su se.
čuo sam federe
i jecanje.

Ustao sam i izašao iz
sobe, nazad na
ulicu,
ali sam ovog puta išao
u drugom smeru,
dalje od praseta
u izlogu,
ali mislio sam o prasetu
i rešio da ću pre da umrem
nego da jedem to
prase.

Počela je kiša,
pogledao sam gore,
otvorio sam usta i pustio kišne kapi
u njih... supa s neba...

"ej, vidi onog tipa!"
čuo sam nekog.

Glupi kurvini sinovi, pomislio sam,
glupi kurvini
sinovi!

Zatvorio sam usta i hodao
dalje.

Charles Bukowski

" SVE ŠTO DODIRNEŠ"

Navlačiš svoju pocepanu odeću u starom Nju Orleanskom pansionu,
ti i tvoja magacionerska duša,
onda kotrljaš svoja zelena kolica pored prodavačica koje se
ne obaziru na tebe, tih devojaka koje sanjaju o nekoj krupnijoj
divljači u svojim sićušnim pravougaonim
mozgovima...
ili Los Anđeles, vraćaš se kući sa otpremničkog posla u
skladištu auto-delova, penješ se liftom do broja 319 da bi zatekao
svoju žensku izvaljenu na krevetu, pijanu u
6 popodne.

Izbor ti nikad nije bio jača strana, tebi su uvek ostajali
škartovi, lujke, alkoholičarke, tabletomanke.
Možda je to bilo sve što si mogao da dobiješ i možda si ti bio sve što su one
mogle da dobiju.

Odlazio si u barove i tamo pronalazio još alkoholičarki, tabletomanki ,lujki...
sve što su imale da ti pokažu bio je par zgodnih gležnjeva na
đavolski oštrim štiklama.

Urnisao si krevete sa njima kao da si
otkrio
smisao
postojanja.

A onda je jednog dana na poslu Lari trgovac došao
niz
hodnik sa svojom trbušinom i malim dugmičastim očima, Lari se uvek
kretao glasno u cipelama sa kožnim đonom i skoro je uvek
zviždao.

Prestao je da zviždi i zaustavio se kod tvog otpremničkog stola dok si
radio.

Onda je počeo da se njiše napred-nazad, imao je tu naviku i
tako je stajao i njihao se, posmatrajući te, bio je jedan od onih zajebanata,
znaš...
a onda je počeo da se smeje, a tebi je bilo muka od ludačke duge
noći, trebalo ti je brijanje, na sebi si imao pocepanu košulju.

"U čemu je stvar, Lari?" upitao si ga.

A on je rekao, "Henk, sve što dodirneš PRETVORI SE U GOVNA!"

A ti nisi imao šta da kažeš na to...



Charles Bukowski

" AKO UZMEMO"

Ako uzmemo ono što vidimo-
mašine koje nas izluđuju,
ljubavnike koji se na kraju mrze,
tu ribu na pijaci,
što zuri naviše u nas,
cveće koje trune, muve u paukovoj mreži,
ulične nerede, urlike lavova u kavezu,
klovnove zaljubljene u novčanice,
nacije što pomeraju ljude kao pione,
dnevne lopove sa prelepim
noćnim ženama i vinom,
pretrpane zatvore.
uobičajeno nezaposlene,
anemičnu travu,
ljude dovoljno stare da vole grob.

Te stvari, i druge, pokazuju
kako se život klati na istruleloj osovini.

Ali ostavili su nam malo muzike
i govornički šou na uglu,
časicu viskija, plavu kravatu,
džepno izdanje Remboovih pesama,
konja koji juri kao da mu đavo uvrće rep,
i onda je tu ponovo ljubav
kao tramvaj koji na vreme stiže
iza ćoška,
grad koji čeka,
vino i cveće,
voda što šeta preko jezera
i leto i zima i leto i leto
i opet zima. 

Charles Bukowski