Nj.K.: Kada ste počeli da pišete? Koliko godina ste imali? Koji su pisci kojima se divite?
Č.B.: Prva stvar koju se sećam da sam napisao bila je o nemačkom pilotu sa čeličnom šakom koji je pobio stotine Amerikanaca za vreme Drugog svetskog rata. Pisao sam ručno i ispunio svaku stranicu notesa koji se nalazio pored telefonskog aparata. Imao sam trinaest godina i ležao sam u krevetu bolestan od najgoreg oblika čireva koji je medicina zabeležila. Od tada ne postoji mnogo pisaca kojima se divim. To su Džon Fante, Knut Hamsun, Selinovo Putovanje nakraj noći, Dostojevski, naravno; Džefers – ali samo njegove duge pesme; Konrad Ejken, Katul – ali ne sve što je napisao. Uglavnom se drogiram klasičnim kompozitorima. Bilo je dobro doći iz fabrike noću, skinuti odeću, leći na krevet u mraku, naliti se pivom i slušati ih.
Nj.K.: Da li mislite da se danas piše previše poezije? Kako biste okarakterisali ono što smatrate lošom poezijom? Šta smatrate za dobru poeziju danas?
Č.B.: U našem vremenu se piše mnogo loše poezije.
Ljudi jednostavno ne znaju da napišu jednostavan i dobar stih. To je veoma teško za njih; kvalitet se ostvaruje, recimo, da se prisiliš dok se daviš – a to mogu samo retki.
Lošu poeziju proizvode ljudi koji sednu i pomisle: „Sada ću da napišem pesmu“.
I onda stvore nešto za šta misle da bi trebalo da bude pesma. Uzmimo mačku kao primer.
Ona ne misli, ja sam mačka i sada ću da ulovim pticu. Ona to jednostavno uradi. Dobra poezija danas? Napisalo ju je par mački koje se zovu Džerard Loklin i Ronald Kortidž.
Nj.K.: Pročitali ste većinu intervjua koji je naš časopis objavio. Šta mislite o približavanju suštini stvaranja u interjuima koje ste pročitali? Koji su vam intervjui otkrili nešto?
Č.B.: Žao mi je što ste mi postavili ovo pitanje. Ništa nisam saznao iz intervjua koje sam pročitao osim da su pesnici učeni, trenirani, samouvereni i mrsko sujetni.
Mislim da nikada nisam mogao da pročitam intervju do kraja – značenja reči su počela da se zamagljuju i suština je polako nestajala.
Ovim ljudima manjka uživanja, ludila i kockanja u njihovim odgovorima baš kao i u njihovoj poeziji.
Nj.K.: Mada pišete pesme koje su izrazito snažne, one se retko protežu van obima vaših psihoseksualnih interesovanja.
Da li se zainteresovani za nacionalna i internacionalna pitanja, i da li se svesno ograničavate o čemu ćete pisati i o čemu nećete pisati?
Č.B.: Ja „fotografišem“ i zapisujem ono što vidim i ono što mi se dešava.
Nisam guru ili vođa bilo koje vrste. Niti sam čovek koji traži rešenja u Bogu ili politici. Ako neko drugi želi da obavlja prljav posao i stvara bolji svet za nas, i može to da uradi, prihvatam. U Evropi gde su moja dela dobro prihvaćena, razne grupe prisvajaju moje stvaralaštvo, anarhisti, revolucionari, itd. To je zato što pišem o običnom čoveku s ulice. Ali u intervjuima koje sam dao tamo, morao sam da se odreknem svesne povezanosti s njima zato što ona ne postoji. Ja osećam sažaljenje za skoro sve individualce ovog sveta; istovremeno, oni su mi i odvratni.
imao je srecu u zivotu sto je dugo bio bez novca, pa je na vrijeme i dugo bio bolestan, tako da ga niko nije htio.na vrijeme je osjetio sebicnost i hladnokrvnost sredine, a po prirodi bistar vidio je bolje nego drugi i na srecu svih nas, kako on kaze, fotografisao tu stvarnost oko sebe. kako kaze osjeca sazaljenje za skoro sve individualce svijeta, istovremeno, oni su mu odvratni. dobra je to faza kad ne mozes da procitas nijedan intervju do kraja ili kad ti se gadi da upalis tv, jer je tamo na taj i taj kanal neki bolesnik , koji zahvaljujuci svom podobnom zivotu bez obzira sto se trenutno nalazi u opozicione klupe, a masa misli da je heroj, kojega je sami bog poslao da ih spasi.
ОдговориИзбришиSamim tim što je tek u poznim godinama počeo put slave,to nagomilano životno iskustvo moralo je eksplodirati;i kao što reče: - "Nijedan čovek pre 50-te ne bi trebao ni počinjati pisati "...
ОдговориИзбриши