ZVER

Zver

Moja zver dolazi popodne

Grize moju utrobu

Grebe moju glavu

Reži
 Pljuje deo mene

Moja zver dolazi popodne

Dok se drugi ljudi slikaju

Dok su drugi ljudi na izletu

Moja zver dolazi popodne

Preko prljavog kuhinjskog poda
 I ceri mi se

Dok drugi ljudi rade svoje poslove

Što zaustavlja njihove misli

Moja mi zver dopušta da mislim

O njoj,

O grobljima i demenciji i strahu

I bajatom cveću i raspadanju
 I smradu jalovog groma.

Moja me zver ne ostavlja na miru

Ona mi dolazi popodne

I grize i grebe

A ja joj kažem

Dok se previjam, držeći se za utrobu:

Isuse, kako da te ikad objasnim

Njima? Oni misle da sam kukavica

Ali oni su kukavice, jer odbijaju da

Osete, njihova hrabrost je hrabrost
 Puževa.

Moju zver ne zanima moja nesrećna

Teorija – ona kida, žvaće, pljuje

Još jedan deo
 Mene.

Izlazim napolje, a ona me prati

Niz ulicu.

Prolazimo kraj dražesnih nasmejanih

Učenica

Kraj pekarskih kola

I sunce se otvara i zatvara kao ostriga

Gutajući na trenutak moju zver

Dok prelazim na zeleno svetlo

Pretvarajući se da sam pobegao,

Pretvarajući se da mi treba hleb

Ili novine,

Pretvarajući se da je zver zauvek nestala

I da su iskidani delovi mene

Još tu

Pod plavom košuljom i zelenim pantalonama

Dok sva lica postaju zidovi

I svi zidovi postaju nemogući...