Časopis Njujork Kvoterli objavio je u svom 27-om broju 1985. g. ovaj intervju sa Čarlsom Bukovskim. Kultni književnik govori o svojom poetici, motivima za pisanje, uzorima, kalifornijskoj sceni, itd.
Nj.K.: Kako pišete? Ručno ili na pisaćoj mašini? Da li mnogo prepravljate?
Šta činite sa rukopisima? Vaše pesme ponekad odaju utisak improvizacije – kao da dolaze direktno iz vaše glave. Koliko agonije i teškog rada ljudskog duha je potrebno da bi ste napisali jednu pesmu?
Č.B.: Pišem direktno na mašini. Ja to zovem „mitraljez“.
Udaram jako po tipkama, obično noću dok pijem vino, slušam klasičnu muziku na radiju i pušim.
Prepravljam, ali ne previše. Sledećeg dana prekucam pesmu i automatski prepravim par stihova, izbacim koji stih, od dva stiha sačinim jedan ili obratno, takve vrste prepravki.
Da bi se napisala pesma potrebno je dosta spretnosti i mnogo više balansa.
Pesme dolaze „direktno iz moje glave“, retko kad znam šta ću da napišem kad sednem za mašinu. Nema mnogo agonije i teškog rada koji učestvuju u stvaranju.
Pisanje je lako, život je nekada mnogo teži.
Nj.K.: Kada ste van kuće da li nosite beležnicu sa sobom?
Da li zapisujete ideje kako vam nadolaze tokom dana ili ih pamtite za kasnije?
Č.B.: Ne nosim beležnice i ne skladištim svesno ideje u glavi.
Pokušavam da ne razmišljam o tome da sam pisac i prilično sam dobar u tome. Književnike baš i ne volim, ali ne volim ni prodavce osiguranja.
Nj.K.: Da li prolazite kroz periode spisateljske blokade, onda kada ne pišete ni malo? Koliko se to često događa? Šta radite za vreme tih perioda?
Da li činite bilo šta što bi vam pomoglo da se vratite za mašinu?
Č.B.: Blokade znače za mene kada ne pišem dve ili tri noći.
Verovatno imam blokade, ali ih i nisam svestan pa odlazim da pišem – samo onda stvaralaštvo verovatno nije mnogo dobro.
Ali ponekad i sam shvatim da mi ne ide baš dobro.
Onda odlazim na hipodrom i ulažem mnogo više novca nego obično i zlostavljam i vrištim na svoju ženu.
Mogu da napišem skoro prokleto besmrtnu pesmu ako izgubim između 150 i 200 dolara.
Nj.K.: Da li vam je potrebna izolacija? Da li najbolje radite kada ste sami?
Tematika mnogih vaših pesama gradira od seljakanja iz države u državu, ljubavi ili seksa sa ženama do stanja samoće? Da li je ta veza potrebna kako bi stvari doveli u red i onda mogli da pišete?
Č.B.: Volim samoću, ali nije mi neophodno da se izolujem od nekoga do koga mi je stalo da bih pisao. Smatram da ako ne mogu da pišem u svim okolnostima, onda jednostavno nisam dovoljno dobar da bih to radio.
Neke od mojih pesama ukazuju na to da pišem dok sam sam, posle raskida sa ženom, a ja sam se mnogo puta razilazio sa ženama.
Samoća mi je potrebna mnogo više kad ne pišem nego kad pišem.
Pisao sam dok su mi se po sobi motala deca sa pištoljima na vodu i prskala me.
Takve stvari mi pre pomažu u pisanju nego odmažu: unose malo smeha.
Ali mi jedna stvar zaista smeta: kad načujem pojačan televizor sa komedijom gde postoji nasnimljen smeh.
Nj.K.: Kako pišete? Ručno ili na pisaćoj mašini? Da li mnogo prepravljate?
Šta činite sa rukopisima? Vaše pesme ponekad odaju utisak improvizacije – kao da dolaze direktno iz vaše glave. Koliko agonije i teškog rada ljudskog duha je potrebno da bi ste napisali jednu pesmu?
Č.B.: Pišem direktno na mašini. Ja to zovem „mitraljez“.
Udaram jako po tipkama, obično noću dok pijem vino, slušam klasičnu muziku na radiju i pušim.
Prepravljam, ali ne previše. Sledećeg dana prekucam pesmu i automatski prepravim par stihova, izbacim koji stih, od dva stiha sačinim jedan ili obratno, takve vrste prepravki.
Da bi se napisala pesma potrebno je dosta spretnosti i mnogo više balansa.
Pesme dolaze „direktno iz moje glave“, retko kad znam šta ću da napišem kad sednem za mašinu. Nema mnogo agonije i teškog rada koji učestvuju u stvaranju.
Pisanje je lako, život je nekada mnogo teži.
Nj.K.: Kada ste van kuće da li nosite beležnicu sa sobom?
Da li zapisujete ideje kako vam nadolaze tokom dana ili ih pamtite za kasnije?
Č.B.: Ne nosim beležnice i ne skladištim svesno ideje u glavi.
Pokušavam da ne razmišljam o tome da sam pisac i prilično sam dobar u tome. Književnike baš i ne volim, ali ne volim ni prodavce osiguranja.
Nj.K.: Da li prolazite kroz periode spisateljske blokade, onda kada ne pišete ni malo? Koliko se to često događa? Šta radite za vreme tih perioda?
Da li činite bilo šta što bi vam pomoglo da se vratite za mašinu?
Č.B.: Blokade znače za mene kada ne pišem dve ili tri noći.
Verovatno imam blokade, ali ih i nisam svestan pa odlazim da pišem – samo onda stvaralaštvo verovatno nije mnogo dobro.
Ali ponekad i sam shvatim da mi ne ide baš dobro.
Onda odlazim na hipodrom i ulažem mnogo više novca nego obično i zlostavljam i vrištim na svoju ženu.
Mogu da napišem skoro prokleto besmrtnu pesmu ako izgubim između 150 i 200 dolara.
Nj.K.: Da li vam je potrebna izolacija? Da li najbolje radite kada ste sami?
Tematika mnogih vaših pesama gradira od seljakanja iz države u državu, ljubavi ili seksa sa ženama do stanja samoće? Da li je ta veza potrebna kako bi stvari doveli u red i onda mogli da pišete?
Č.B.: Volim samoću, ali nije mi neophodno da se izolujem od nekoga do koga mi je stalo da bih pisao. Smatram da ako ne mogu da pišem u svim okolnostima, onda jednostavno nisam dovoljno dobar da bih to radio.
Neke od mojih pesama ukazuju na to da pišem dok sam sam, posle raskida sa ženom, a ja sam se mnogo puta razilazio sa ženama.
Samoća mi je potrebna mnogo više kad ne pišem nego kad pišem.
Pisao sam dok su mi se po sobi motala deca sa pištoljima na vodu i prskala me.
Takve stvari mi pre pomažu u pisanju nego odmažu: unose malo smeha.
Ali mi jedna stvar zaista smeta: kad načujem pojačan televizor sa komedijom gde postoji nasnimljen smeh.
Нема коментара:
Постави коментар