" Ć E B E "

Dobro, da se vratim na početak. Dešava mi se da ustanem ujutro s masnicama po telu. Plave masnice. Ima jedno ćebe na koje posebno motrim. Mislim da se to ćebe baca na mene kad zaspim. Budim se i ponekad je oko moga grla, tako da jedva dišem. Uvek isto ćebe. Ali ja ga ignorišem. Otvorim pivo, prelistam Trkački glasnik, pogledam kroz prozor pada li kiša, i trudim se da zaboravim na sve. Želim samo da mirno živim, bez novih nevolja. Umoran sam, ne želim da uobražavam ili izmišljam stvari.

A ipak me te noći ponovo mučilo isto ćebe. Kreće se kao zmija. Poprima razne oblike. Ne ostaje ravno i rašireno preko kreveta. I sledeće noći. Šutnem ga na pod pored kauča. Onda vidim kako se miče. Vidim kako se hitro pokrene kad god prividno gledam na drugu stranu. Ustanem i palim svetla i uzmem novine i čitam, čitam bilo šta, izveštaj sa berze, poslednje modne krikove, kako pripremiti lignje, kako uništiti korov; pisma uredniku, političke članke, oglase za posao, čitulje, itd. Za to vreme ćebe ne mrda, i ja ispijam tri - četiri flaše piva, možda i više, a onda ponekad svane, i tada je lako zaspati.

...

Ispio sam čašu votke na eks i pripalio cigaretu. Onda sam poslednji put privukao ćebe i ZASEKAO! Sekao sam i sekao i sekao, isekao sam ga na parčiće...i strpao ih u vanglu, pomerio vanglu do prozora, uključio fen da izduva dim napolje i, dok se plamen širio, otišao sam u kuhinju i ponovo nalio votku. Kad sam se vratio, bilo je crveno i dobro, kao ma koja stara bostonska veštica, kao ma koja Hirošima, kao ma koja ljubav, kao svaka ljubav, i nisam se osećao dobro, nikako se nisam osećao. Ispio sam drugu čašu votke i ništa nisam osetio. Ušao sam u kuhinju po još jednu, noseći nož. Bacio sam nož u sudoperu, skinuo kapicu sa flaše i pio. Ponovo sam pogledao nož u sudoperi. Na ivici sečiva bio je jasan trag krvi. Pogledao sam u svoje ruke. Tražio sam neku posekotinu na šakama. Hristove ruke bile su divne ruke. Gledao sam u svoje ruke. Nije bilo ni najmanje ogrebotine. Ni zareza. Čak ni ožiljka.
Osetio sam suze kako mi klize niz obraze, puzeći kao teški besmisleni stvorovi bez nogu. Lud sam. Mora da sam zaista lud.