sada
ne mogu da poverujem u onog sebe,
u barovima
trudeći se da pokupim
najbedniju žensku:
zarozane čarape,
nakarmisani obrazi,samrtnička maskara,
žuti zubi,
pacovske oči,
kreštavi smeh
hijene
i kad sam bio
uspešan
(s ponosom pauna)
bio sam Atila,
bio sam Aleksandar
Veliki,
bio sam najžešći tip u
gradu -
Bogart, Kegni,
Gejbl, svi u
jednom...
i gore,
ne mogu da shvatim onog sebe:
neprekidno biranje najvećeg
najbrutalnijeg skota u baru
da dođe i tuče se
napolju,
da bih bio izbombardovan
udarcima koje nisam ni
video da stižu.
mozak mi je skakao u
lobanji,
pod bljeskovima
boja, bljeskovima
svetla, dok mi se
usta pune krvlju,
i osećam da mi telo
leži
na betonu,
samo da bih ustao i
ponovo nasrnuo s mojim
sićušnim šakama...
Bilo je mnogo
tih tuča kada teško da sam
zadao
udarac.bio sam komičan
i gomila je
imala čitavu noć
zabave.
ja bih dobio moje batine
a oni svoje
veselje.
lice mi nikad nije bilo sasvim zalečeno.
šetao sam naokolo
s debelom
usnom, pocrnelim
okom, nosem koji
boli.
izrasle su mi koštane mamuze na
kolenima od teškog
i čestog
padanja.
pa ipak bih posle
dve-tri noći
trazio novog
jebenijeg
skota
za tuču...
ali jos teže za poverovati
sada,
bilo je kad bih najzad
nekim neočekivanim
obrtom sreće
slučajno pobedio u
tuči,
ali nisam bivao počašćen
nikakvim klicanjem,
nikakvim pohvalama.
moj poziv, moja funkcija
u tom čudnom malom svetu
bila je da
gubim...
bio sam tip koji nije iz tog
kraja
koji nije čak ni iz tog
grada...
najčudnije i najgore
noći bile su kad bih konačno
dobio u tuči,
i onda sedeo sam na kraju
šanka
dok bi se ta ekipa smejala i
diskutovala o tome
kao da uopšte nisam
tu...
ali kad bih izgubio voleli su me
i pića su stizala
čitave
noći...
kad pobedim gubio bih
a kad izgubim
pobedio bih...
i pogledavši unazad
teško mi je da poverujem
u neke od tih žena
s kojima bih završio
u krevetu.
sve su one imale dobra tela,
prekrsne noge,
ali lica!
ta lica bila su lica iz
pakla!
sve su bile solidne u krevetu
(uprkos određenoj
ravnodušnosti prema seksu)
ali
umele su da mi
polaskaju.
bio sam mlađi
od njih
i otvoreniji ka
snu...
ali Isuse, umele su i da
lociraju moju bednu platu,
pa bi nakon dan-dva
ili nedelju-dve
isčezle
sa svim mojim novcem
i ostavljale me
da se grčim za kiriju,
hranu i taj
neslavni
izgubljeni
san...
samo da bi se ponovo pojavile!
kucajući u 3 noću
kao da se nista nije
desilo.
"ej! sta ima novo?"
nakon što su opljackale nekog
drugog bednog kurvinog
sina...
i što je gore,
puštao sam ih da uđu,
uživajući u prizoru te noge,
u ludilu čitave
situacije,
da bih onda pio s njima,
slušao njihove nove tužne
priče,
puštao san da procuri
natrag...
na kraju krajeva, gde sam mogao
da nađem pravu damu?
u gradskoj biblioteci?
u zgradi opere?
"hajde, bejbi, pokaži
tu nogu i čujmo
tvoju priču.
i hajde više, popij
nešto!"
nisam imao planove.
pojma nisam imao šta
radim, ni
kuda
idem,
svet je bio čudno i
deprimirajuće
mesto.
čovek je morao imati muda
da se probije kroz sve to.
svako je bio tužan,
poražen,
podložan...
"pričaj mi o tome, bejbi!"
ali uprkos svemu
voleo sam sebe s mojim malim
šakama i mojim rošavim
majmunskim licem.
voleo sam da sedim u
gaćama i majici,
iscepanoj i prljavoj majici
s rupama od cigareta
i flekama od vina.
imao sam mišićave ruke
i velike moćne noge
i voleo sam da hodam po sobi
dok moja kurva gleda
a ja rigam
besmislice i
bezumnosti...
bio sam usijana glava.
bio sam mlada glava.
bio sam budala
i voleo sam da izigravam
budalu.
"dobro, bejbi, pokaži i
još noge!
još!
zamara me tvoja priča!
digni tu suknju!
tako!
ne previše!
ne zelim da vidim
sve!
pusti da zamislim!"
pogledavši unatrag, sve to nije moglo biti
mnogo
bolje...
kakvo je to čudesno
jebeno
vreme
bilo...
Sifting Through the Madness For the Word, the Line, the Way
Нема коментара:
Постави коментар